Pastirica

Ona je svirepa. Ona je krvoločna. Ko god joj dopadne šaka ne može se nadati milosti. Moral i sažaljenje nisu njene vrline a učiniće sve da udovolji svojoj mračnoj požudi. Minuti su odbrojani svakoj žrtvi, paralisanoj njenom divljom lepotom koja svakoga ostavlja bez daha. Njena strast je zadivljujuća i opasna a strah koji širi oko sebe guta sve pred sobom kao šumski požar. Ona žudi za nečim mračnim i tajanstvenim, žudi za zanosom koji u njoj budi zapanjujuću ekstazu koja prevazilazi granice razuma. Od te mračne opsesije se i sami bogovi srame jer njene žrtve nisu ni snažni ratnici ni mračni demoni. Njene žrtve su seoske pastirice, prekrasne, senzualne i zanosne. One su sve ono što ona želi biti, o čemu sanja od onog trenutka kada ih je prvi put spazila na pašnjaku. Njihova umešnost zavodjenja, ljupkost i požudnost su jedino što u njoj izaziva neopisivu euforiju. Taj osećaj je toliko snažan da ne može da mu se odupre pa postaje rob svojih sopstvenih misli i svoje morbidne opsesije. Uverena da će postati ista kao i one jedino kroz njih same, nije joj je preostalo ništa drugo osim da ih nemilosrdno lovi, da im iščupa srce i ispije iz njih nektar njihove senzualnosti. Jedino je ta opasna igra sa vatrom dovodi u neopisivu ekstazu pa je spremna sve odbaciti samo kako bi živela svoj san. U trenutku nepromišljenosti, vodena nimfa joj daruje ljudski oblik ali čak ni tada ta opasna, zlokobna požuda u Zephyri i dalje ne posustaje. Čitav Gevaudan živi u smrtnom strahu i niko se više ne usudjuje kročiti napolje nakon prvog mraka. Uprkos tome iznova i iznova pronalaze raščerečena trupla mladih devojaka iščupanog srca. Gevaudanu ne preostaje ništa drugo osim da krene u poteru i da se jednom zauvek oslobodi te krvoločne zveri. Niko od njih ni ne sluti da trag vodi upravo ka njoj, prekrasnoj vučici Zephyri a sada markizi Sylvie de Beautern, koju svi jednako zovu istim imenom, bestija iz Gevaudana!